понедељак, 09. јануар 2012.

Mostalgija moja sveprisutna (4.dio)


Rijetko sam do, tog, maja, zalazila u taj komšiluk.Nekako su se svi "izleti" završavali najdalje Šarića haremom.Ono što sam tamo morala obaviti,obavljala sam brzo i još brže se vraćala u svoj reon.IDI KUPI JUFKU(ako mamu mrzi da rasuče)!ODNESI OVO NA HEMIJSKO!AKO NEMA U "ZDRAVLJAKU"KUPI U SAMOPOSLUZI(ja ne pamtim da se tamo neko nekad sam poslužio)!Sve tako nešto i na brzinu,bez mnogo obaziranja na to koga to 'dole'na Luci ima i ima li uopšte nečeg(nekog)interesantnog.Ipak su oni 'dole' bili Luka II,a kad si mlad onda to 'dole' nikako ne zvuči privlačno.Ne ideš tamo u školu,slabo se družiš s ljudima otud,sve nekako izbjegavaš da se udaljavaš s poznate teritorije,sve ti strano.Sve dok se ne zaljubiš.
Posljednji dani osmogodišnjeg školovanja.Pubertet drma ko sretni,glava negdje u oblacima.Bezbrižna generacija,nema polaganja prijemnog,cijelo ljeto pred nama i neslućene mogućnosti za dobar provod.Čini se da ništa ne može pokvariti tu idilu."ENO TI SE BRAT BIJE S NEKIM MALIM NA HAREMU"!-doviknu mi neko u prolazu.JOJ,pa što se vazda bije majko moja!?Šta ću moram otići da izvidim situaciju,nema mi druge.Stigla,al' kasno(ko da mi je Marko Kraljević rod rođeni).Degenečenje prestalo,ali je zakazana "ferka" za neki drugi dan i to na Hadžića limanu,a zašto baš tamo,nikad nisam saznala.Sudbina valjda.A i kako bih ja drugačije ikad i otišla na Hadžića liman.Vjerovatno nikad i ne bih.
Osvanuo dan te "ferke", a ja na nju i zaboravila.Ma imala sam preča posla,nego pamtiti s kim se i kad sve moj brat bije(fakin moj ljubljeni) i gdje se sve to dešava.Nego uvijek se nađe neko dušebrižan da obavijesti o nemilom događaju,pa se eto desilo i tad.Krenuh na to bojno polje,ali kako nikako nisam mogla sama(to je u taj vakat bio takav blam) povedem i drugaricu.Zaputile se cure ko sretne niz Luku,nemajuć pojma ni kako se silazi na taj liman.Saznale smo,vjerujte mi,vrlo brzo,jer smo imale i putokaz,od živih ljudi,sve do samog poprišta.Sjatilo se sve živo ko da je u pitanju meč M.Tyson vs.E.Holyfield,u najmanju ruku.Dobro je kad nismo i ulaznice platile.
Nikad mi neće biti jasan ljudski poriv da gleda tuđu bitku.Svi nešto euforični,navijaju,ko na utakmici.Meni zlo!Ne ide baš da se derem na brata tu pred svima(extra što gotovo nikog nisam ni poznavala),a ne mogu ni da gledam kako se bije.Budala.Ostala mu je uspomena od tvrđe glave,nego što je njegova.
Helenejz(kako se ovo prevodi na strane jezike) u svoj toj gunguli,dok sam ja molila i kumila da prestanu s bitkom(a došlo mi da obojicu dobro iskefam) uspjela sam da primjetim da tamo 'dole' ima neko ko je interesantan.Interesantan u smislu prvog tinejdžerskog zaljubljivanja.E onda mi je Luka II postala poznata i omiljena teritorija.
Svaki slobodan trenutak sam provodila tamo,razumije se, trebalo je vremena da se nadoknadi ono što se propustilo za nekih 14-15 godina.Jedini problem je bio,što je ta,ako se i može nazvati zaljubljenost u tim godinama,kratko trajala.Nema veze,ljubav bude i prođe,ali ono što ostane je drugarstvo."Upadneš"tako u neko novo društvo i s tim društvom doživiš neka nova iskustva.Slatko je bilo stajati pred nečijom kapijom satima(ljevalo,puhalo vazda nekog ima) i voditi neke neobavezne razgovore.Prepričavati protekle događaje,smišljati kako je najbolje da se osvoji neka cura,a mogli smo napisati i uputstvo Kako u "Peglicu" napakovati devet ljudi i obrnuti krug Luka-Mahala-Luka.Vozač te lude mašine je danas "Boem" carinski.Zašto li me ne čudi ta činjenica?
Osim te prve "zaljubljenost",za Luku me veže i doček Nove 1988 godine.Po prvi put u životu s društvom,van kuće.Mojoj sreći nije bilo kraja.Čak je za tu priliku bila sašivena i posebna toaleta.Uslijedile su poslije razne žurke,ali se ta prva posebno pamti.
Naučila sam sve sokake i kapije,bućkala noge u onoj Neretvi što doteče od Lučkog mosta,smijala se,po nekad i plakala,pjevala,igrala,slavila rodjendane,družila se,a onda se udaljila.Život nas u nekom momentu odvuče od svakodnevnice,prebaci nas na neki drugi kolosjek,po kojem saobraćaju neki drugi vozovi,po drugačijem redu vožnje,a mi se ne bunimo.Valjda i ne želimo da se bunimo.Putujemo na neka drugačija mjesta,s nama u kupeima su drugačija lica,a ona stara nosimo kao prtljag negdje u sjećanjima.
Nije mi taj prtljag bio težak nikada,niti će ikada biti.Samo me jedna "torba" muči godinama,a nikako da je zaboravim na nekoj od stanica."Torba" u koju sam spakovala onaj dan kad sam niz moju Luku II odlazila iz Mostara.Dan satkan od tuge,boli,suza,jecaja,plamena,ruševina,straha,neizvijesnosti i stida na tuđi red.KO JE TAJ?KO SE USUDIO DA MI UKALJA MJESTO NA KOJEM SAM DOŽIVJELA "NEŠTO" PO PRVI PUT U ŽIVOTU?KO JE I S KOJIM PRAVOM?
Ma ko god da je,neka ga moja "torba"pritiska ko najveći teret!Moja Luka se oporavila,a i ja s njom.U inat svima.
Vrti se moj ringišpil neprestano.......
Nosim sa sobom i danas jedan poklončić,dobijen tamo "dole" od "nekog" i na njemu ključ od "nečeg" čega već odavno nema i nosim sve svoje "torbe".Samo tako i mogu dalje.

Нема коментара:

Постави коментар