понедељак, 09. јануар 2012.

Mostalgija moja sveprisutna (1.dio)



Zabaciš ideju,kao najbolje naperenu'spravu' i jedna' pastrmka' se odmah ulovi na nju i prione na pisanje.Zavrtiš ringišpil u glavi,a on se vrti satima,čudnovat perpetum mobile,satkan od sjećanja.Ma nije ih lako ukrotiti ni sabrati,traje to.Devetnaest godina,šest mjeseci i tri dana.Ima tu dosta materijala.A sva vode samo jednom mjestu-na moju Luku,
to parče grada,između dva mosta,licem okrenuto božanstvu koje teče,čija leđa čuva,onaj mili krš,komadiću  planete,mikronu svemirskog prostranstva,a tako veličanstvenom  u svom postojanju,monolitu moje ličnosti,na jednu,jedinu i neponovljivu,prapostojbinu moje duše.
E sad, Luka dođe k'o širok pojam,ima dvadeset i kusur sokaka,pa plus glavna džada.Al'ja mislim na samo onih šest, skromno postavljenih međ ona dva, već pomenuta mosta i ona tri parka.Bože bogatstva,čak tri parka,veći, najdraži od svih i dva malo manja,onako usputna,čisto da možemo balahat bogatstvom.I imali smo sve i prodavnice i biblioteku i poštu i kafane i fotografa i frontu(čitaj,zvanične prostorije Mjesne zajednice Luka I i Luka II) i zgrade i svoj lični put,za spustiti se na Neretvu i jednu i jedinu na svijetu "Inat"džamiju i "Partizanovo" i škole i eminentne komšije.Imali smo djetinjstvo,kakvo se danas može pronaći samo u sjećanjima,nekih nostalgičara,poput mene.Imali smo jedni druge,imali smo nas.A šta imamo sad?
Pola Beograda bi nam pozavidjelo,jer smo živjeli "U KRUGU DVOJKE",njima to tako mnogo znači,a za nas nije pretstavljalo gotovo ništa.Ma ko će bola "ić" autobusom,još da neko pomisli da vozarimo.Svašta,okle nas u autobusu.Ah,da imali smo mi i Crveni krst,valjda zato što smo merhametli srca,pa smo zbog tog istog srca,po neki put i puštali pitomce(pitome,plavce,šuškavce) da prođu našom teritorijom nezahakani,a siđu iz te "dvojke" čuvene.
Po nekad nismo puštali nikoga,a da ne bude žigosan košćelom,il'onom bobom od žive ograde(kojom smo se snadbijevali u malim parkovima),a po nekad je bilo i opasnijih projektila.Svi su projektili lansirani,naravno iz puhaljka,koje su uglavnom poticale od aluminijumskih antena(što komšijskih,što ličnih).Pravili smo i praćke,bez razlike na pol i godine.Sva ta artiljerija je ukrašavana satima,k'o da će na izložbu,a valjda nam se moglo tako,bili smo bezbrižni.
Postojao je i izvjesni rivalitet među sokacima,po sistemu "ŠTAŠ TI BO(LA)(NA) U NAŠEM SOKAKU?HAJ BRIŠI U SVOJ!I naprosto svejedno,mogo si se vratit i u svoj,jer je i on bio pun djece,opet ti ne bi falilo ništa.Ne usuđujem se da vam kažem tačan broj"igrača"tog vremena,plašim se da nekog ne izostavim,a svi su mi podjednako važni za ovo.Neću nikog ni da imenujem,dovoljno je što me za svakog od njih veže,bar po jedna priča.Neke traju i danas,neke su samo u riznici sjećanja,a neke s jednakom radošću i sjetom, često pominjem,jer akteri,na žalost,nisu više među nama.Slava im i hvala što su bili dio mog života.
Rekoh ja da mi je ringišpil u glavi.
Етимологија
Од турске Сокак 
[ Едит ] Падежи
сокак м (ћирилица сокак )
  1. (Босански, регионални хрватски, српски) уличицу
[ Едит ]Децленсион

[hide ▲]деклинација од Сокак


једнинау множини

номинатив Сокак сокаци
генитив сокака сокака
датив Сокаку сокацима
акузатив Сокак сокаке
вокатив сокау сокаци
локатив Сокаку сокацима
инструментални Сокаком сокацима

 još kakav sokak?
Onaj koji je značio drugu kuću,ma kakvu kuću,drugi dom.Koji je značio sve tajne,sva radovanja i tuge,sve simpatije,sve svađe,onu zajedničku avliju za svojih 35 brojeva.Baš taj sokak je,nekim čudom i proviđenjem i počinjao"VELIKOM AVLIJOM".Joj divote naše.Mogli smo se,a i jesmo,igrati satima,svega što nam srce poželi.Kad se vraćaš od nekud,onda prvo poćuriš koga ima u velikoj avliji,pa tek onda ideš kući.To u slučaju da nisi moj brat,jer ako jesi,e onda zaboraviš da si uopšte i trebo kući,nego se fino počneš igrat.U neko doba se razlijegne i moj 'umilni'glasić noseći njegovo ime,tako glasno,da su me jednom raja iz Donje Mahale(za koju takođe imam priču) pitala jesam li ja to dozivala brata ili im se samo učinilo.Mislim se,ja sam ,koja bi se druga budala drečila u to doba.A da bruka bude veća,moju i veliku avliju je dijelio samo zid.Visoki,kameni,mili zid,na koji sam se toliko puta uzverala.Ma nisam kriva što sam grlata,to mi je hercegovačko obilježje.Znali smo toliko puta biti baš nepristojno glasni(u ono doba kad je po zgradama važio kućni red i mir)da se dešavalo da budemo otjerani lavorom vrele vode,prosute sa drugog sprata,od strane komšinice,koju bi smo svejedno,još istog tog dana,vrlo uljudno pozdravili kad je sretnemo.Pravili smo tu i vrlo maštovite performanse,što bi se danas moderno reklo,naplaćivali ulaznice za gledanje tog spektakla,a poslije pare onako bratski trošili za kupovinu sladoleda,bombona(onih prvih kiselih,šuštećih od jabuke) i odmarali u parku diveći se svom uspjehu.Sjećam se,bilo je ljeto '82(možda i '81) kad sam se vratila s ljetovanja,a ono naša velika avlija iscimentirana(nadam se da prevod nije potreban).Postavljena i "štanga"(ma samo smo mi tako nešto mogli izvalit) za klofanje tepiha".Ma okle tepiha",to je bilo odlično vratilo,pravo gimnastičko,s kojeg se boga mi i liftiralo.I pssssst,nemoj te nikom reći,al'i sad se ušunjam tamo i premetnem se bar jednom,za ona dobra stara vremena.
Kad nam dosadi fizički zamor,preselimo se na stepenik ispred broja 12,u hladovinu mušmule i razvezemo onu pravu mostarsku,šuplju,tzv.niđe veze,satima.Ispratimo svu stariju(veliku)raju na njihove randese,upratimo ko je došo kome u goste,ko se u koga zaljubio,ko je s kim raskino,po sto puta kazemo majki kad nas zove:"Evo saću,samo da....",dok ne priprjeti degenekom.Slušali smo i vježbanje NAŠEG punk benda,koji nas je dostojno predstavio na jednoj "Zaječarskoj gitarijadi".Još po nekad pjevušim tu njihovu pjesmu-.....mladi uštipak nikad nije star,mladi uštipak uvjek je mlad.Možda nam duše i jesu kao taj uštipak,ko zna?
Imali smo mi još nešto,što uglavnom sokaci baš i nemaju,a to je "MALI SOKAK".Tamo je tek bivalo veselo,jer je jedini u našem sokaku bio"u ravno" i kako takav izmišljen za igranje "gume"(za neupućene-lastiš.ema-esesa),za sekanje i pravljenje "kuća",spravljanje soka od komšijskog Akšamhajrosuma i raznih drugih dječijih ludosti.
Bašte(a i njih smo imali)smo koristili za igranje "Povratka otpisanih",uživljavali se u svoje role i svi bili "Valter"-i,pa "Sandokani i Marijane".Zajedno,onako đuture,odlazili u kino,a poslije uvježbavali kung fu i pravili nunčake(ili ti po naški čaklje),glupirali se i voljeli na razno razne načine.Bilo nam je više nego odlično.Nisam zaboravila ni ostale igre.Za jednu me veže posebno bolna uspomena-zafrljatio mi tata u vatru skoro 300 sličica(sve duplikati),zato što sam,umjesto da uzmem da ručam kad sam došla iz škole,ja samo bacila torbu i otišla(a gdje bih drugo) u veliku avliju da igram pole-cijele.Nisam mogla ostaviti drugove na cjedilu,da se sami igraju.Svašta!
Pomenuh voljeni park,a još vam ništa ne rekoh o njemu.Kad te neko upita:"Gdje stanuješ"?,jednostavno odgovoriš:"Preko puta Šantićevog parka" i sve je jasno.Ne moraš više ništa objašnjavati,kao što ne treba objašnjavati i to da neko stanuje u nekoj od Zvjezdara ili kod silosa.Pa nema ih milion.Taj naš i Aleksin park bi mogao napisati roman u 302 toma i nisam sigurna da bi sve bilo ispričano.To je mjesto na kome smo se družili i s rajom iz onih ostalih sokaka,jer im baš park nismo mogli zabraniti.A po nekad smo" puštali" i neke nama više ili manje poznate osobe da se oslade boravkom u našem parku.Čuvali smo njegov zid,kao da će neko da nam ga otme,grlili Aleksine skute,svaki put kad bi igrali žmure i dubili zemlju za rope(ili roše,kako god da se zove ta rupa) za klikere.Trebalo je poslije i zglobove prstiju izribat,majčin sine.Vazda svi zafastani.Brstili ono malo crnih dudova što izraste i pojili se vodom s fontane.Ona je tek posebna priča.
Kad dodje ljeto,a to je već početkom juna,pravi se radna akcija-donesi od kuće VIM i ribaću četku i izvoli,baci se na ribanje fontane.Treba u njoj cijelo ljeto hladit karpuze,za tavladžije i šahiste(one što zauzmu cijelu dugu klupu),a i kupat se po potrebi ili hiru svejedno.Ja sam se kupala iz hira,čistog,čisticijatog,pubertetskog hira.Do duše nisam nikad sama,imala sam i društvo.Slikali su nas stranci k'o da smo svjetsko čudo.Sreća tad nije bilo ovih NO COMENT priloga.Mada je sad hit,kako se bijelosvjetska djeca hlade u  velelepnim fontanama,po raznim metropolama,spašavajući se od globalnog zagrijavanja.Ma nemoj,pa i nama je bilo vruće,fontana nam je bila velelepna,a Mostar metropola.
Kontra tog gafleta i čelopeka stoji snijeg.Napado dva put za mog djetinjstva i ljudski se zadržo.Tad smo bili carevi,jer je od svih meni dragih sokaka,samo naš bio pogodan i dovoljno dugačak za bogovsko sankanje(sanke se najmanje upotrebljavale) i ostale sniježne vratolomije.Bilo je tu najčudnijih skalamerija.I tad smo,bez obzira na svu radost imali i muku.Trude se muška raja da uglačaju stazu,da ono baš bude ko staklo,a onda se nađe komšija(izvinjavam se komšiji,ali smo ga tada mrzili svi od reda) i prospe po toj klizavici pepeo.Ma bola pusti nas da uživamo jednom u snijegu,evo neko će od nas otić u prodavnicu i kupiti vam sve što treba da vi ne izlazite.Ja(nisam ni znala da sam takva) dodjem na spasonosnu ideju,pa iz moje avlije izvučem šlauf(crijevo za polivanje)od jedno 147 metara(kod moje mame ne smije da zafali ni centimetar),pa fino taj pepeo splačemo(isperemo),pustimo da se opet zaledi,pa opleti.S vrha sokaka pa preko ceste do fontane.Na njoj smo se zaglavljivali.Bilo je čupavo ako u momentu preleta nailaze kola,ali smo eto prošli nepovrijeđeni.Doduše,imala sam peh ispred broja 26 i dan danas nosim ožiljak,a o šteti koju sam nanijela komšijskom autu da ne govorim.
A znali smo mi i rukave zasukat,pa očistit sokak,onako ljudski,za primjer,znali smo pomagati da se nekom od nas unesu drva,ćumur,cigle,otići u prodavnicu,po novine,po vodu,po cigare nekom kome je trebalo.Znali smo,a znamo li sad?
Koliko god da su nam oni iz nekih drugih  sokaka bili strani,ustvari su bili jedno s nama.Neka neraskidiva veza među nama postoji i dalje,ma gdje da se mi nalazili i šta god pričali,vezani smo onim svetim mjestom našeg djetinjstva i rane mladosti.Sve one dane,koje ja možda i ne pamtim,za sve ono što smo željeli,za sve ono što smo postigli,za sve ono što danas imamo ili želimo,za sve što nismo i nećemo,kriva je ona.Ponijeli smo njenu sudbinu kao svoj krst i nosimo je i dalje.Možemo se braniti do sutra da to više nije isto i da tamo odavno ne pripadamo,ali to ne bi bilo pošteno prema onima koji su još uvijek ondje.I da nije takva kakva jeste,ne bi se zvala tako kako se zove.LUKA za sve naše lađe.Lađe koje plove po dalekim rijekama i morima,a čeznu za svojom matičnom i jedinom LUKOM mostarskom.
Mogla bih ja ovako još dugo,no plašim se da vam ne dosadim.Ovo su moja sjećanja i moja LUKstalgija,MOstalgija.Imate li vi vaša.
Do nekog ponovnog čuvanja onog zida voli vas vaša LOKICA.

Нема коментара:

Постави коментар