Nismo se dugo razgovarali,priznajem,a ni ljetos ti ne ispričah sve.Bila sam u žurbi i poslu,vidio si.Moraš priznati da sam jedna od rijetkih,koja ti je dolazila i onako,neobavezno, da proćaskamo,a ne samo o godišnjici tvoje smrti.Teško mi pada groblje u februaru!Znaš za moju ranu,plakali smo skupa.Pričali smo o svemu i svačemu,ali ti nikad nisam nešto priznala.Evo sad ću,mislim da je vrijeme.Dragi moj komšija,ja nikad nisam kročila u tvoju radnu sobu.Nisi iznenađen?Ne pitaš za razlog!Znala sam ja da ćeš me razumjeti.Oduvijek smo se ti i ja odlično shvatali.Samo da ti kažem,da jesi,možda i jedini iz komšiluka u čiju "intimu" nisam nikad kročila.Sve što si želio da se zna,sve što si želio reći,rekao si i objelodanio,pa mi se činilo suvišno,da još i zagledam stolicu,na kojoj si sjedio.I onako sam sigurna da si najbolje stihove pisao sjedeći na krevetu ili držeći papir na koljenu.Do duše,smatrala sam da je nekulturno tumarati po tuđoj kući,kad domaćini nisu tu,a tvoji domaćini, Radojka i Svetozar,nisu bili.
Ovoj našoj vezi,ovako jedinstvenoj,nisu bile potrebne nikakve materijalne stvari.Ne držim da je pisano djelo materijalno.Ako je odraz duše i misli,treba da je uzvišeno,a uzvišenost nije materijalna.Slova na hartiji samo pomažu da se ne zaboravi,da se ne zagubi u čeljustima vremena.Vjeruj mi,dragi moj komšija,da ja ne pamtim
sopstvene stihove.Neke tvoje,eto znam.Valjda što su mi uzvišeniji od mojih.Valjda zato što su tvoji stariji,
iskusniji,bolniji.A bol se dugo pamti,dobri moj komšija.Boljelo te za života,boljelo te u smrtnome ropcu,boljelo bi te i sad.Ružno je da ti baš na dan rođenja kažem,da si na vrijeme umro.Poštedio si sebe patnje i duševne boli.Moraš mi vjerovati!Nikad te nisam slagala.Ti ne bi mogao vjerovati šta ti se dešava s rodnim gradom.Bilo je i za tvog vakta neprilika,nedaća,nesuglasica,nepravde.Bilo je!Bilo je svega,dobri moj komšija,bilo i prolazilo,
ali ovo sadašnje izgleda neće skoro proći.Nekako mi miriše na sve gore i gore.Zato ti je bolje što si negdje tamo.Ako su ti sve molitve u časima teškim,urodile plodom i ako si se obreo u carstvu nebeskome,iskoristi to rajsko blagostanje.Ostavio si nam u amanet toliko toga dobrog i pametnog,a mi ti to baš nešto plaho neiskoristismo.Šta ćeš,moj komšija,Mostar ko Mostar!Čudna vala!
Ja ti se još i pridržavam uputa.Valjda zato što mi je stalo.Crpim iz tebe sve što mogu,onako bratski i komšijski.Znam da se ne ljutiš,jer smo jedno,ispod onog našeg sunca,vode i kamena.Jedno smo, dok me ima,a kad me ne bude,opet će me biti.Ostavljam slova na hartiji,nek čitaju,neka pamte.
Srećan ti rođendan,dragi moj komšija!Dragi moj Aleksa,volim te!
Aleksi Šantiću povodom 144.rođendana,
njegova komšinica Arijana.
Ovoj našoj vezi,ovako jedinstvenoj,nisu bile potrebne nikakve materijalne stvari.Ne držim da je pisano djelo materijalno.Ako je odraz duše i misli,treba da je uzvišeno,a uzvišenost nije materijalna.Slova na hartiji samo pomažu da se ne zaboravi,da se ne zagubi u čeljustima vremena.Vjeruj mi,dragi moj komšija,da ja ne pamtim
sopstvene stihove.Neke tvoje,eto znam.Valjda što su mi uzvišeniji od mojih.Valjda zato što su tvoji stariji,
iskusniji,bolniji.A bol se dugo pamti,dobri moj komšija.Boljelo te za života,boljelo te u smrtnome ropcu,boljelo bi te i sad.Ružno je da ti baš na dan rođenja kažem,da si na vrijeme umro.Poštedio si sebe patnje i duševne boli.Moraš mi vjerovati!Nikad te nisam slagala.Ti ne bi mogao vjerovati šta ti se dešava s rodnim gradom.Bilo je i za tvog vakta neprilika,nedaća,nesuglasica,nepravde.Bilo je!Bilo je svega,dobri moj komšija,bilo i prolazilo,
ali ovo sadašnje izgleda neće skoro proći.Nekako mi miriše na sve gore i gore.Zato ti je bolje što si negdje tamo.Ako su ti sve molitve u časima teškim,urodile plodom i ako si se obreo u carstvu nebeskome,iskoristi to rajsko blagostanje.Ostavio si nam u amanet toliko toga dobrog i pametnog,a mi ti to baš nešto plaho neiskoristismo.Šta ćeš,moj komšija,Mostar ko Mostar!Čudna vala!
Ja ti se još i pridržavam uputa.Valjda zato što mi je stalo.Crpim iz tebe sve što mogu,onako bratski i komšijski.Znam da se ne ljutiš,jer smo jedno,ispod onog našeg sunca,vode i kamena.Jedno smo, dok me ima,a kad me ne bude,opet će me biti.Ostavljam slova na hartiji,nek čitaju,neka pamte.
Srećan ti rođendan,dragi moj komšija!Dragi moj Aleksa,volim te!
Aleksi Šantiću povodom 144.rođendana,
njegova komšinica Arijana.
Нема коментара:
Постави коментар