Pojma nemam što se to tako kaže,ali nije ni bitno.Elem,fino mi se kockice složiše,da baš kad slavim 3000 pregleda bloga imam razlog za novu priču.
Dok sam bila mnogo,mnogo mlađa,cilj mi je bio da jednog dana položim vozački ispit i da eto,koristim vozačko znanje,baš u nekoj nuždi.Što se kaže "za ne daj Bože".Stremeći svom cilju,postavljenom takvim kakav jeste,stvorila sam averziju prema vožnji,odnosno upravljanju motornim vozilom.Još malo pa će mi dozvola biti punoljetna,već sam je jednom produžavala i moram priznati,da mi je u obe slika baš bila lijepa.
Za ovoliko godina nakupilo se tog "za ne daj Bože",za moj ukus i previše.Što je najgore,uopšte nisam loš vozač,ali jednostavno ne volim da vozim.Nisam od tipova koji se nauče na jedna kola,pa se u drugima pogube.Ma jok brate.Vozila sam sve i svašta.I svukud,od makadama,preko rupčaga,seoskih i magistralnih puteva,do autoputa i beogradske Gazele u "špicu".Ko je probao,zna o čemu govorim.Napabirčila se neka četvorocifrena brojka.Možda ne prevelika,ali svakako dragocjena i sa određenim kuriozitetom.
Naime,nikada me,ali doslovno nikada nije zaustavila policijska patrola.Nikada,do jutros!Valjda za sve postoji prvi put,pa i za ovakve stvari.Mislila sam da ću da umrem.Međutim kad si ispravan,sve prođe tako lako i bezbolno.Morala sam čovjeku reći da mi je to prvi put........Njegova blaga nevjerica....ali,poslije onog
"majke mi".......bio je siguran da govorim istinu.Ne znam ni kako se zove,nisam znala ni ja kako se zovem,ali
je vrijedan priče.Od ovog 23.novembarskog jutra u 02:20 u Ćićevcu,nisam više vozačka virgo intakta.
Ne volim da vozim,a da pijem volim.Kako to ne ide zajedno,a ideš na slavu u drugi grad,moraš se nekad i žrtvovati.Pusti supružnika da pije i da se opusti,a ti popij nešto kad dođeš kući,baš kao i ja sada.
ŽIVJELI!!!
Dok sam bila mnogo,mnogo mlađa,cilj mi je bio da jednog dana položim vozački ispit i da eto,koristim vozačko znanje,baš u nekoj nuždi.Što se kaže "za ne daj Bože".Stremeći svom cilju,postavljenom takvim kakav jeste,stvorila sam averziju prema vožnji,odnosno upravljanju motornim vozilom.Još malo pa će mi dozvola biti punoljetna,već sam je jednom produžavala i moram priznati,da mi je u obe slika baš bila lijepa.
Za ovoliko godina nakupilo se tog "za ne daj Bože",za moj ukus i previše.Što je najgore,uopšte nisam loš vozač,ali jednostavno ne volim da vozim.Nisam od tipova koji se nauče na jedna kola,pa se u drugima pogube.Ma jok brate.Vozila sam sve i svašta.I svukud,od makadama,preko rupčaga,seoskih i magistralnih puteva,do autoputa i beogradske Gazele u "špicu".Ko je probao,zna o čemu govorim.Napabirčila se neka četvorocifrena brojka.Možda ne prevelika,ali svakako dragocjena i sa određenim kuriozitetom.
Naime,nikada me,ali doslovno nikada nije zaustavila policijska patrola.Nikada,do jutros!Valjda za sve postoji prvi put,pa i za ovakve stvari.Mislila sam da ću da umrem.Međutim kad si ispravan,sve prođe tako lako i bezbolno.Morala sam čovjeku reći da mi je to prvi put........Njegova blaga nevjerica....ali,poslije onog
"majke mi".......bio je siguran da govorim istinu.Ne znam ni kako se zove,nisam znala ni ja kako se zovem,ali
je vrijedan priče.Od ovog 23.novembarskog jutra u 02:20 u Ćićevcu,nisam više vozačka virgo intakta.
Ne volim da vozim,a da pijem volim.Kako to ne ide zajedno,a ideš na slavu u drugi grad,moraš se nekad i žrtvovati.Pusti supružnika da pije i da se opusti,a ti popij nešto kad dođeš kući,baš kao i ja sada.
ŽIVJELI!!!
Нема коментара:
Постави коментар