PUNOLJETSTVO SMRTI TVOJE

Ako se jednog dana
ova planina tuge
s moje duše skine,
izaći će na slobodu
zarobljene rime.
I napisaću ti pjesmu 
o sestri i bratu.
o ljubavi svetoj,
o bolesti i ratu.
Saznaćeš onda kako se voli.
kako smrt tvoja do smrti boli,
da mrtvi žive dok žive živi,
i ko su oni što su mi krivi.
A do tog dana,
koji svanut' neće,
dijelit' ću s tobom 
ove moje sreće.
Samo danas ne mogu,
nemoj da se ljutiš.
znaš šta me mori,znam da slutiš.
....................................................

Danas je tvoje smrti punoljetstvo.

IZ TORBE SJEĆANJA I.........(LJETO U NEUMU)

Ništa ovih dana ne liči na te dane kojih se sa sjetom sjećam.Upravo je suprotno,sve prekriveno snijegom i ledom.A ti dani su bili tako topli i mili,okupani najvrelijim suncem,modrim nebom i divnim Jadranskim morem.Znam,ustvari,šta me je potaklo na sjećanje.To što njih dvije mnogo vole i poštuju svog oca,iako,nažalost,već dugo nije među nama.Kao i to što s ljubavlju paze na svoju mamu,osobu koja mi je pričinila te tople dane tako nezaboravnim.I to što,nekadašnje dvoje djece,a sad već zreli ljudi,jednako vole more kao i onda.
Bila je to,sad već daleka 1983.god.Moja teta Biljana je bila neku godinu starija,nego ja sada.Vedra,nasmijana i sposobna žena.Spremna pomoći svakome i u svakom trenutku.Bez kompleksa više vrijednosti( ili kako bi to mi Mostarci rekli "pati od visine") iako je supruga poznatog i priznatog fudbalera Veleža,iako je šefica u banci,iako živi u jednoj od ljepših kuća u Liska ulici,vozi auto i sl.stvari.Ne,moja teta Biljana je bila drugar par exellence.Bila i ostala.
.U ljeto je odlučila da kćerku svoje kolegice,tj.mene povede na more.
Kad me mama,došavši s posla,upitala želim li s tetom Biljanom na more,mislila sam da će to biti na jedan dan,kako se to ko nas često praktikovalo.Ne bi bilo prvi put da tako s nekim odem,ali saznanje da će to biti ljetovanje od 10 dana,ostavilo me bez teksta.Postojao je tu jedan problem,nepremostiv ili teško premostiv.Imala sam nesreću da sam do 14.godine patila od noćnog mokrenja.To nismo nikada i nikome krili,ali je bilo teško igdje gostovati više dana i sobom nositi "pišaloke"(tako smo interno zvali dodatke posteljini,kako se ne bi smočio krevet).Teta Biljana je znala za našu "muku" i bila spremna da se uhvati u koštac s problemom.S radošću sam prihvatila,a plan je bio sljedeći:mama da me spakuje,tata mene i torbu dostavi teti Biljani u banku,onda me ona vodi kod sebe kući na spavanje,sutra ujutro odemo po unučad njene sestre i nas četvoro "palimo" u Neum,jer je PBS(Privredna banka Sarajevo) tamo imala odmaralište.
Pripreme su trajale nekoliko dana.Obnavljala se i garderoba.Mama mi sašila dvije suknjice za tu priliku.Od istovetnog platna,samo u različitim bojama.Roze s karnerićem i plavu "burence".Torba spakovana do najmanje sitnice,cijelo društvo obaviješteno da idem s maminom šeficom na more,a uzbuđenje,raste li raste.
Osvanuo i taj dan,Ne mogu da dočekam da me tata otpremi.U banci treba da se pozdravim s mamom i da primim k znanju posljednje upute tipa "Budi dobra","Slušaj","Ne ostaj u vodi dok ne pomodriš" i sl. Stigosmo mi u banku,ispozdravljasmo se i konačno nas dvije krenusmo.Samo razmišljam šta ću i kako ću kad stignemo do nje.Koliko god da je sad uspjeh i "fora" poznavati neku poznatu ličnost,tada je čini mi se to bila veća čast i zadovoljstvo.Činilo se da ti to daje na orgomnoj važnosti u tvom društvu,pa makar ono bilo i malo i po godinama nezrelo.Ispostavilo se da to i kasnije vrijedi,jer kad sam,kroz mnogo godina, mom pokojnom svekru,inače pasioniranom ljubitelju i poznavaocu fudbala,rekla da lično poznajem Krunu Radiljevića i da sam mu spavala u kući,"skočila sam"u njegovim očima.
Kad si negdje dobrodošao,onda ti je sve lako,a i ne stidiš se toliko.Obično dobro pamtim detalje,sitnice,razgovor,a čini mi se da sam od treme pola ovog dana zaboravila.Znam da je čika Kruno sjedio u fotelji(ili je ipak bila stolica za ljuljanje) i čitao novine.Malo smo porazgovarali,ručali i teta Biljana mi je rekla da ćemo nas dvije otići na jedno mjesto kad malo zahladi.Pokazala mi je sobu u kojoj ću spavati.Sve mi se činilo tako ogromno,valjda zbor visokih tavanica.I onda smo krenule na to mjesto.Niz Bulevar,pa preko Lučkog mosta i približavamo se mom sokaku,a meni srce staje.Pomislim,nešto sam krivo uradila i ona me vraća kući,odustala je od toga da me vodi na more.Valjda je primjetila da sam premrla,pa se samo nasmijala i rekla da ćemo kod tete Samije,da joj nešto odnese.Samija je stanovala nedaleko od moje kuće.Bila je gospođica iz bogate familije, u poodmaklim godinama,nikad udavana,bez djece,malo pomućenog razuma i čest gost u filijali u kojoj su radile teta Biljana i moja mama.Prijatno mi je bilo u toj starinskoj avliji,slušati neke priče iz njenog života i tada sam zapravo saznala da se sestre nisu mogle udavati bez poštovanja reda,prvo najstarija,pa onda one mlađe.Kako je bila najmlađa,a dvije starije se nisu udale,ostala je i ona sama.To mi se baš urezalo u pamćenje.
Već se mrak spustio nad Mostarom i bilo je vrijeme za spavanje,barem nas malih.Soba s pogledom na ulicu,krevet do prozora.Vesna tada dvadesetčetvorogodišnja djevojka,sprema se za randes i poviruje stalno kroz prozor,a devetnaestogodišnja Lidija ostaje sa mnom da mi pravi društvo(barem dok ne zaspem).Dugo smo pričale,a ponajviše o ukrasnim sapunčićima,kojih su imale,tako mi se barem činilo,na stotine.Najrazličitijih boja i mirisa,izloženih po policama.Pasionirano su ih skupljale.Dobila sam na poklon jedan u obliku ruže i čuvala sam ga sve do rata u ormaru.Od rata nema ni kuće,ni ormara,ni sapunčića.Ne sjećam se da li sam uopšte spavala te noći,ali znam da sam ujutro bila k`o zapeta puška i jedva čekala da odemo po Slađanu i Željka i da se konačno otisnemo niz magistralu.
Ukrcali smo se uz  gomilu stvari u Mini Morisa i uz ,bogat repertoar pjesama,među kojima su prednjačile "Kad si bila mala Mare" i "Ćiribiribela Mare moja" stigosmo u Neum.
Soba,čini mi se,na drugom spratu odmarališta u ulici koja ide malo nakoso.Poslije cijelog dana u vodi(ko je još poslušao majčin, savjet),pripreme za večernju šetnju.Kako se djevojčice od 11 i 12 godina spremaju za špacirung?Najbolje što znaju,kao da će se udati tu noć.Željka smo užasno nervirale tim postupcima,a onda smo mu bježale na ulici,jer je mlađi od nas,pa ,da nas nešto ne obruka.Dječija posla.Na tom ljetovanju mi je prvi put u životu "izgorio i oljuštio" se nos i,prvi i jedini put sam se ubola na ježa,
Prošlo je tih 10 dana kao u bajci i jako brzo.Na dan povratka kući,Slađa i ja smo stajale na obali i tako tužno gledale u more,kao da ga više nikada nećemo vidjeti.Nikome se ne prekida zabava,a nekako se uvijek prekine kad je najljepše.
Prošla je ta daleka godina,prošlo ih je još prilično mnogo i još mnogo će ih proći.Sjećanja izblijede,zaboravi čovjek šta je juče jeo,ali ostane pokoja sitnica,zakopana negdje duboko u nama i grčevito se brani od zaborava.
Da znate,to su samo one stvari koje nam taknu srce,na najfiniji način.

CECA POSLIJE PUNOG MJESECA

 Evo,približila se i ova godina penziji i zasluženom odmoru.Odbrojava dane,dok joj mlađa sestra ne zauzme tron.Iz mog ugla nije bila loša,čak se može ubrojati i u dobre.Pamtim i neke mnogo lošije,a ipak preživljene i svaka u nadi i željama da će ona naredna biti bolja,srećnija,berićetnija.
 Iz globalnog ugla gledanja,barem,što se tiče ovih naših jadnih prostora,jedna je od crnjih,ako izuzmemo one ratne.A kako nas silni astrolozi,vidovnjaci,proroci i stručnjaci sličnih zanimanja obavijestiše,ova mlađa sestrica će biti crnja.Majku mu,dokle više tog crnila!?Zar je malo bijede,jada,siromaštva,boleština,pokolja,terorizma...I sad će gospođica Nova dojahati na Pegazu uz aplauze,poljupce i najbolje želje.A mi onako blesavi od alkohola i slijepi kod očiju,nećemo vidjeti pod njenim plaštom sablju koju sprema.Gadne su te mlađe.Valjda željne dokazivanja.Treba dokazati starijoj sestri da je bila nesposobna za destrukciju.Jer još mrdamo,još se ne damo,a satrati nas treba.Ko smo mi,mali plašljivi miševi,da svakodnevno brinemo o esencijalnim stvarima,o goloj egzistenciji,o moralnim normama,o bolesnima i gladnima.Otkud nam pravo na empatiju ka stradalima i prognanima,kad Njima treba hljeba i igara.A ko su oni?Naši sugrađani,suseljani,komšije,
prijatelji,poznanici,familija?Oni što su ustanju danima "guliti" krompir,kupus i grašinu,ali se za najnoviji telefon,falš garderobu iz precijenjenog tržnog centra i ljetovanje mora imati.Isti oni čije su tate napustile plodnu zemlju u rodnom selu i zauzele posao u fabrici nekom proleteru.U međuvre-
menu zbog hiljadu i jednog razloga fabrika više nema,tate se vratile traktoru,djeca stranački zauzela fotelju,a ti moj proleteru sad možeš slobodno izvršit koitus sa samim sobom,pošto vjerujem da  je proleterki libido davno srozan,od nošenja gajbi u nekom marketu,ako je imala sreće da se zaposli.
A možeš i u Kruševac na doček gore pomenute bludne gospođice.Ako nisi do sad obaviješten,mada
sumnjam,jer nije moguće da čitav region ne bruji o vijesti godine.Ne važi ti više ona "ČOVEČE POD
OVIM NEBOM USPRAVI SE".Ne,ne proleteru moj.Sad je bitno samo DA ZA DOČEK PEVA CECA.

http://www.rtk.rs/?p=73536

Da se ne lažemo,pjevala su u ovom gradu i mnoga druga velika imena,organizovali su se javni dočeci
iz sumnjivih fondova,ali ovolika pompa i furtutma još nije viđena.Prognoze o broju posjerilaca su zapanjujuće.Ako im se ispune,ovo će biti ravno hodočašću.Dolazili su nama i predsjednik i premijer i strane delegacije,ali kad se najavi srBska majka,da sam knez Lazar ustane ne bi bilo ovako značajno.
Tako da možeš slobodno,hanumu pod ruku,pa na trg.Ali pod uslovom da će jadnica uspjeti izmoliti gazdu,da na dan dočeka ipak malo ranije zatvore radnju.U suprotnom,sjedi gdje i sjediš.Mada nije loša varijanta da  onu sobu,koju ne grijete,izdaš nekom od posjetilaca dočeka,da prespava.Čula sam da Turistička organizacija i to predlaže.Možeš čak i zaraditi neku kintu.U svakom slučaju,želim ti sve najbolje u Novoj godini!
Pokrenućemo se valjda nekad s mrtve tačke.Možda proradi opet neka fabrika,obnovi se kakva bolnica,škola i sl.Možda nećeš morati čekati da ti roditelji prime penziju,pa da platiš komunalije,a za njihove lijekove ne brini,daće vam apotekarka opet na crtu,gotivni ste joj.Udri brigu na veselje,jer za doček pjeva Ceca!
P.S.
Juče je gostovalo Atomsko sklonište,a nedavno Darko Rundek i Cargo trio,ali šta je to prema jednoj Svetlani.Bože me oprosti.

I KUČIĆI IDU U RAJ

Uvriježeno je mišljenje da je za pravilan razvitak djeteta,u svjesnu,odgovornu,empatičnu osobu,idealno da raste uz kućnog ljubimca,a psi su oni,koji su najpodobniji za to.I istina!U slučaju moje porodice to se ostvarilo.
Odrasti uz pse,u mom slučaju  je značilo imati razbibrigu,ljubav i obavezu.I na svakom kraju pregolemu tugu.Onu što naseli srce i dušu,a ti je nastojiš odagnati novom srećom,koja opet završi tugom.I jednom kažeš KRAJ!A opet,kraja ne bude,jer ti neko  blizak nametne,da zavoliš to četvoronožno biće,kao rod rođeni i kad dođe njegov kraj,tuga je tu,onako kao igrač u prelaznom roku.
Otplakala sam i ožalila mnoge.Neke moje,neke tuđe,male,velike,mužjake,ženke.
Tugovala za Šanijem i Brodom,jer više nisu bili naši.Ne mogu više ni da se sjetim šta je bilo s Rogijem.Oči isplakala za Murgom i Rexsom.Cmizdrila za Arkom,Lindom i Bubicom.Crkavala za Megy.Nosila dugo gorčinu za Bonijem.Jecala za Ajom.Patila za Benom.I mislila nikad više.
Sve do danas.Danas je ponovo tuga.Danas je kraj ovozemaljske desetogodišnje ljubavi.Danas je u kučećem raju žurka.Stigao im je još jedan brat.
Murga,Reksonja,Megice,Boni,pazite mi na Culu i neka su vam spokojni dani,tamo negdje gdje ste sad.

KO NIJE DRVO RAZUMEO PRVO...

Nekako me riječ KORIDOR asocira na protekli rat,pa ne volim ni da je koristim,ali eto, odomaćila se u jeziku,pogotovo u pričama o prosperitetu novonastalih samostalnih državica.Baš onako bombastično zvuče ti nazivi,pa su još propraćeni i brojkama tipa:KORIDOR 10,11,pa slovima A,B,C...I sve tako u nedogled.Pitam se kuda li smo do sada putovali i zašto su dosadašnji putevi,staze i bogaze,baš tuda,kuda jesu,prokrčeni i utabani?Mora da je neko ko ih je projektovao ili onda kad nije bilo inžinjera niskogradnje,iz nekog ozbiljnog razloga,baš određenom trasom pustio,trudeći se valjda,da pri tom ne naruši okolinu,kroz koju put vijuga.
Ta vremena su izgleda prošla.A vrijeme ko vrijeme,prolazi.Ne možeš ga zaustaviti.Ostavi nam katkad neku sitnicu iz  prošlosti,ne bi li nam zagolicalo maštu,da otkrijemo i upoznamo ko smo i kakvi bili.Kakav je život bio u trenutku vremena,tu na zemlji naših predaka.Kako je bijeli orao,tvog bijelog orla provodio dane,a kako bijeli orao njegovog bijelog orla.I da ne idemo tako daleko u prošlost,jer su naslage vremena debele,dopusti vrijeme da vidimo i nešto bližu prošlost.A kome ona treba i ne treba?
http://srpskikod.org/sr/%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%BE/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B/%D1%85%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82
Snaći ćete se s ovim pismom,nadam se.I nije mi namjera favorizovati bilo koji narod s ovih prostora.Držim da smo svi jedan narod,samo malo izgužvani rukama gore pomenutog vremena.Neko je sadio hrast,neko nešto drugo,jedni imaju ovakve običaje,drugi onakve.Kad se dublje razmotre,posve su isti,prilagođeni vremenu i prostoru bivstvovanja.
I tako bitišući i učeći neke velike škole,padne na pamet vrlim stručnjacima da nešto što su oni zamislili mora proći BAŠ tuda."Znate na 17 km smo,otkopavajući teren naišli na ostatke bazilike".-"ZATRPAVAJ"!!! "Ali gospodo,pa to je od velikog značaja za istoriju našeg naroda i ovih prostora":-"ZATRPAVAJ,KAD KAŽEM!!! "Znate,ako bi ste mogli prepraviti projekat,da put prođe tri metra u levo,znate tu ima jedan hrast,star 600 god.,pa ako bi ste mogli..."-"SECI,BRE,KAD LEPO KAŽEM;KAKAV HRAS;KAKVI BAKRAČI."
Ko ste vi,obični smrtnici,da čuvate istoriju?Istorija počinje onog trenutka kad stavim potpis na projektnu dokumentaciju.Ja da ti spašavam bazilike i drveće?!More marš!Eno ti avlija i dedovina,pa zidaj i sadi i ne daj da zatrpaju i posijeku.I da platiš dozvole i porez!
U želji za integracijom u tuđe,poruši,spali i zatrpaj svoje.Valjda tako treba.Valjda se tako pišu nove stranice,dok se na one pređašnje navlači pretežak teret vremena.Pomolimo se NOVCU svevišnjem i zaboravimo na prastaru "ZAKLELA SE ZEMLJA RAJU,DA SE SVE TAJNE DOZNAJU".
Jednom,kad isplivaju na površinu groblja s našim kostima,našim kućama,jednom kad opet neki hrast bude star 6 vijekova,neko će reći:"ZATRPAVAJ,SECI,PRAVIM NOVI KORIDOR 3425 XYZ"!

MUČILA SE PJESMA

Krdila se svu noć
kao divlji konji,
galopirajuć' umom
tražila put,
molila ruke da je puste nekud
da ugleda svjetlo,izađe na drum.
Zidine Vavilona
ravne joj nisu
s nebesa ničice padne na tlo
i čini se se previše patetična
i mlaka,
a ja nikako ne dozvoljavam to.
I vraćam je iznova
negdje u dubine,
neka vrišti tamo gdje je neće čuti,
nek' zgasne k'o vatra na kiši
i ne kvari masku na licu mom.


                                               Kruševac,5.5.2014.